Na sredini puta: Kako da istrajete kada nemate sigurnost, a ne želite da odustanete?
Znaš onaj osećaj kad si već duboko u nečemu — ne na početku, ne na kraju — baš u sredini, kada sve izgleda maglovito i neizvesno? Koračaš, ali je svaki korak sa znakom pitanja. Kad si već dao previše da bi odustao, a još uvek nemaš potvrdu da ideš u pravom pravcu?
Ja sam upravo tamo.
Pišem ovaj tekst sa tog mesta, iz sredine. Iz faze u kojoj se još ne zna kraj, ni ishod. U procesu koji traje mnogo duže nego što sam ikada mogla da zamislim. U nečemu što mi je toliko važno da je postalo deo mog identiteta. Dajem sve — vreme, znanje, novac, energiju, nadu — a i dalje ne znam kada će biti gotovo. Ne znam da li će iko videti koliko toga ima unutra. Ne znam da li će iko prepoznati koliko mi je stalo.
I ima dana kada me preplavi očaj. Ne ona dramatična vrsta — već tiha, uporna. Umor koji se ne leči snom, već te podseća koliko dugo već guraš . Kad pomislim: Ne mogu više.
Ali… ipak ne stanem.
Jer kako da odustaneš kad si već uložio sve? Kad znaš da bi, ako sada staneš, deo tebe ostao nedorečen. Nekompletan. Nezavršen.
Zato sam se odlučila da pišem o ovoj temi. Ne kao neko ko ima odgovore, već kao neko ko ima ista pitanja kao ti. Pišem ne sa vrha planine, već iz sredine uspona. Onog dela kada te noge bole, dah ti je kratak, i pitaš se da li ima smisla nastaviti — ali tvoje telo već zna da ne umeš drugačije.
Poverenje u proces, čak i kad ti deluje da ne napreduješ.
Nekad nije u pitanju posao. Nije karijera. Nije knjiga koju pokušavaš da završiš. Ponekad je to samo pokušaj da izgradiš odnos koji se stalno lomi, pa ga opet sastavljaš, jer nešto u tebi još ne zna kako da pusti. Ili veza koja je počela s ljubavlju, a sada izgleda kao iscrpljujuće balansiranje, ali uprkos svemu, ne umeš da okreneš leđa. Možda si tek preselio život u drugi grad i sada sediš među kutijama, bez sigurnosti, bez poznatih ljudi, bez ideje da li si doneo najbolju odluku — ili napravio grešku koja tek treba da pokaže svoje posledice.
Možda prolaziš kroz emocionalni proces koji traje duže nego što si mislio da može. I taman kada osetiš da si malo lakši, nešto te podseti da još nisi tamo gde želiš da budeš. Možda si pokrenuo ideju o kojoj si sanjao godinama, a sada ti deluje kao da svi drugi idu napred, dok ti samo pokušavaš da ostaneš veran onome što si započeo.
I u svakoj od tih priča postoji onaj trenutak kad više ne znaš da li imaš snage da nastaviš — ali ipak ne staješ. Ne zato što si siguran. Ne zato što vidiš kraj. Nego zato što znaš da bi duša pukla ako staneš. Zato što znaš da bi, ako sada odustaneš, nešto u tebi ostalo nedorečeno. Ne završeno. Ne proživljeno. A negde duboko u sebi osećaš da još nije vreme da staneš. Ne znaš kako, ne znaš dokle — ali znaš da moraš još jedan korak.
Svi mi, pre ili kasnije, stignemo do tog mesta. Mesta bez pompe, bez aplauza, bez potvrde. Mesta gde si ti — i tišina. I jedno pitanje koje odzvanja: da li sve ovo ima smisla?
I možda najteža stvar u tim trenucima jeste to što odgovora često nema. Bar ne odmah. Ne onako kako bismo želeli. I ne spolja. Jer dok si usred nečega, nemaš pogled iz daljine. Ne vidiš celu sliku. Samo fragmente, samo napor, samo dan po dan. Jasnoća dolazi tek kasnije — kada pogledaš unazad i spojiš tačke koje sada još ne vidiš.
Dotle, ostaje ti da veruješ. Ne u ishod — već u sebe i u process.
Poverenje u proces nije romantično.
“Veruj procesu.””Samo nastavi, sve će doći na svoje mesto.”Zvuči lepo kada se izgovori ali stvarnost… stvarnost je drugačija. U stvarnosti, to poverenje često izgleda kao tišina u kojoj nemaš kome da kažeš koliko ti je teško. Kao dan koji izgleda isto kao jučerašnji. Kao trud koji niko ne vidi.
Nije hashtag. Nije inspirativni citat. Već ponekad je iscrpljujuće. Ponekad bez rezultata. Ponekad čak deluje kao da si tvrdoglavo uporan — bez logike, bez dokaza.
Ali ima nešto tiho i sveto a najviše lično u tom ostajanju. U tom „još malo“, izgovorenom kroz stisnute zube. U tom „još jedan dan“, bez velikih očekivanja, ali sa neugaslom iskrom iznutra.
U tom trenutku kada kažeš: „Ne znam kako će se završiti, ali osećam da još nije vreme da stanem.“
Poverenje u proces ne izgleda isto za svakoga.
Za nekoga, to je svakodnevno ustajanje i odlazak na posao koji više ne donosi radost — ali znaš da ti treba još vremena da izgradiš nešto novo.
Za drugog, to je još jedan pokušaj, još jedan mejl, još jedna prijava — iako su prethodni ostali bez odgovora.
Za nekoga je to tiho pisanje stranice po stranice, bez publike, bez priznanja, samo zato što osećaš da mora da izađe iz tebe.
To je odlazak na terapiju gde govoriš iste rečenice po ko zna koji put — ali znaš da se nešto u tebi pomera, polako, ali sigurno.
Ili onaj trenutak kada ti srce tiho šapuće: „Ovo je tvoj put“ — dok ti razum govori da si lud što još uvek veruješ.
To poverenje ne nosi oznake. Ne dolazi s potvrdom. Ne skuplja aplauze, ni lajkove.
To je poverenje koje prepoznaješ samo ti. U tišini. U upornosti bez svedoka. U osećaju da, iako ne znaš kako će se završiti — znaš da još nije vreme da odustaneš.
Šta da radiš kad si u sredini procesa a ne znaš da li ćeš uspeti?
Možda ste baš sada tu. Na mestu gde sedite sami sa svim što ste do sada stvorili — i umesto ponosa, osećate umor koji vam se uvukao pod kožu. Možda ste negde usput zaboravili zašto ste uopšte krenuli. Možda vam se čini da je ono što ste nekada zamislili sada preveliko, preteško… a ono što ste do sad uradili, nekako, nedovoljno.
I to je u redu.
To ne znači da ste na pogrešnom putu. Več da ste čovek koji je već dugo u procesu.
Da budem iskrena nemam konkretan recept kako se prolazi kroz ovakve trenutke.. Ali ću podeliti sa vama šta meni pomaže kada zapnem “negde u sredini”, kad se uhvatim za glavu i zapitam se: Čemu više sve ovo?
1. Podsetite se svog “zašto”.
Ne ono što bi lepo zvučalo drugima, što bi impresioniralo druge. Nego onog tvog, ličnog, što te prvi put pokrenulo, ono iskreno što osećaš u sebi:
Zašto ti je to važno? Šta si želeo da stvoriš? Koga si želeo da dotakneš? Koju istinu si želeo da ispričaš, čak i ako je čuje samo jedno srce?
To ne mora biti grandiozan razlog. Ali mora biti tvoj. I mora biti iskren.
2. Priznajte sebi da ste umorni.
Nije slabost reći „stvarno ne mogu danas“. Snaga nije samo u davanju svog maksimuma, već i da prepoznate kad vam treba pauza — i da je iskoristite bez griže savesti. Bilo da je to u obliku odmora, možda u hobiju koji budi vašu krativnost, ili iskrenom razgovoru sa osobom koja vam znači.
Šta god puni vaše “baterije” ili oporavlja vase telo.
3. Fokusirajte se na sledeći mali korak.
Ne na ceo plan, ne na sam kraj, ne na “šta ako ne uspe”. Samo na sledeći mali, konkretan korak. „Šta mogu danas?“ Možda je to danas jedan email. Jedna stranica. Jedan razgovor.
Iako možda jeste mali korak, osećaj kretanja napred neće izostati.
4. Pričajte sebi kao što bi pričali nekome koga volite.
Zamislite da vaš prijatelj prolazi kroz ovo — šta biste mu rekli? Verovatno ne bi ste predlagali savršenstvo i iscrpljivanje, nego biste rekli: „Vidim koliko ti je stalo. Ostvario si neverovatan napredak. Tvoj uspeh je već ogroman. Divim ti se kako istrajavaš i koliko se trudiš za svoj cilj.“
Zašto je važno da pričamo o ovoj temi?
Svi se u nekom momentu nađemo tu, u limbu između početka i kraja, kada su nas prošla početna uzbuđenja, a rezultati koje očekujemo još ne postoje. Kada ne znamo da li idemo napred ili samo stojimo u mestu — i kada nam se čini da svi drugi znaju nešto što mi ne znamo.
Zato jer se malo priča o sredini— svi slave početke i svi pamte krajeve, ali retko ko priča o onom delu kada nam se čini da ne ide, ali i dalje se trudimo i dajemo sve od sebe. Onaj deo puta koji retko dobije pažnju, a najviše nas oblikuje. Sredina, često usamljena. Nevidljiva. Umorna. Ponekad i boli. Traje a pri tom nas navodi da se preispitujemo svakog dana.
Zato što živimo u vremenu brzih rezultata i još bržih poređenja. Svetu koji favorizuje brzinu i vidljivost. Koji prikazuje uspeh kao liniju bez krivina, a uspešne ljude kao one koji nikada nisu sumnjali. Zato je lako pomisliti da sa nama nešto nije u redu kada ne ide lako. Kada posustajemo. Kada nemamo šta da pokažemo. I stalno gledamo tuđe uspehe bez konteksta, dok preispitujemo svoje tihe borbe.
Zato moramo pričati o sredini.
Jer upravo tu, u toj tišini, haosu i nesigurnosti, u onim danima kada se pitamo ima li sve ovo smisla — tu se zapravo oblikujemo. Tu se učimo strpljenju. Gradimo karakter. Tu se rađa naša snaga. Ne ona spoljašnja, nego ona unutrašnja.
Tu se testira koliko zaista želimo ono za šta kažemo da smo spremni da se borimo i pravi razlika između onih koji samo pričaju i onih koji ostaju, istraju i kada ne znaju.
Ako ste sada negde u sredini i izgleda vam kao da posustajete
Znajte da ste tamo gde treba da budete—u sredini u kojoj stvarate, oblikujete, jačate, napredujete, iako vam možda baš danas deluje kao da sve stagnira. Možda vas “ubija” to što ne vidite rezultate. Možda vam se čini da niko ne razume koliko vam je na momente teško.
Ali znajte i ovo:
Niste jedini koji se pita da li će uspeti.
Niste slabi što vam ponekad dođe da sve bacite.
Niste “ludi” što još verujete, iako nemate nikakav dokaz.
I niste neuspešni zato što tvoj put traje duže.
Ne vidite promenu spolja jer se menjate iznutra, i sve što vam sada deluje kao stagnacija zapravo je prostor u kojem se dešava vašaa transformacija. Zato ovo što sada živite je priprema za ono što dolazi.
Možda još uvek ne vidite rezultate, jer ste usred nečega što ima svoj ritam, proces kojem ste potrebni vi da ga usmeravate ka cilju jer će procvetati onda kad bude spremno.
A vaš zadatak je upravo to, da ostanete tu, da ne odustanete, da verujete — ne nužno u uspeh, nego u sebe i u proces.
Jer istina je da nijedan put koji vredi ne dolazi bez ovakvih momenata sumnje.
A oni koji istraju — i kad sumnjaju, i kad ne vide uspeh negde na horizontu, i kad im se srce, duša, telo umori — često stignu dalje nego što su mogli i da zamisle.
Zaključak
Zato ostanite. Ne zato što morate. Nego zato što duboko u sebi osećate da ovo što gradite ima smisla, ima vrednost. Čak i kada to niko drugi ne vidi. Čak i kada to još uvek ne možete da dokažete.
I kada ova sredina prođe — kada se jednog dana sve slegne, spoji i zaokruži, kada konačno ugledate širu sliku — verovatno ćete tada reći:
“Dobro je što nisam odustao/la.”
I nemojte se iznenaditi ako možda baš ovaj vaš put — nesiguran, težak, emotivan — jednog dana postane nečija inspiracija da ne odustane od svog. Da ostane u sredini koliko je potrebno. Da veruje.
A do tada?
Još jedan dan. Još jedan korak.
Još jedno: “Previše mi znači da bih odustao/la. Idem dalje. Mogu ja to.”