Kako kada sve što jesi deluje kao da nije dovoljno: Život pod pritiskom normi koje nismo sami birali
Bilo je to pre par godina, ali se i dalje sećam tog trenutka kao da se desio jutros. Sedela sam uz kafu, skrolovala bez cilja, kad sam naletela na video — trajao je možda dvadeset sekundi.
U kadru: devojka, savršeno sređena, na terasi u Italiji. U pozadini: more, mir. Ispred nje: tanjir sa avokadom, knjiga o samopouzdanju i “caption”: „Jutarnja rutina kad si u harmoniji.“
A ja? Pa malo je reći da jutarnje „harmonije“ kod mene nije bilo ni u naznakama.
Tog jutra isključila sam alarm iz trećeg pokušaja, u polusnu spremila dete i odvela u vrtić, napravila kafu na brzinu i sela za kompjuter — jer su se mejlovi već nagomilali. Uz sve to, razmišljala sam šta da kuvam za ručak, i tek kasnije shvatila da još nisam ni doručkovala.
I nije bio problem u toj devojci. Bravo za nju. Problem je bio u meni — u načinu na koji doživljavam sebe i svet oko sebe. Misao koja je projurila kroz mene bez najave: „Ti zaostaješ.“ I bez da mi je iko išta rekao, bez da mi je iko išta zamerio, ja sam to osetila pritisak koji se kao senka proširio po celom danu. I odjednom, sve što radim — kako radim, kako izgledam, koliko postižem — delovalo je kao da nije dovoljno.
Iako nisam neko ko veruje u savršene jutarnje rutine, niti juri za “instagramičnom” estetikom uspeha, tada mi se učinilo kao da ceo svet tiho šapuće isto: „Još malo. Još bolje. Još više.“
Tako sam počela da merim sebe kroz filtere koje nisam ja postavila.
A ako staneš? Ako ne postigneš? Ako ne blistaš svaki dan?
Osećaš se kao da si podbacio.
Počela sam da preispitujem:
Jesam li dovoljno uspešna?
Dovoljno lepa?
Dovoljno zanimljiva?
Dovoljno fit?
Dovoljno… sve?
I što sam više pokušavala da budem sve to… češće sam sebi odgovarala sa: „Nisi.“
Norme koje nisam birala — ali su birale mene
U početku nisam znala kako da imenujem taj osećaj. Nije bio bunt, nije bila zavist, nije bilo ni razočaranje. Više kao neka tiha nelagoda koja se ne vezuje ni za jednu konkretnu stvar, ali se širi kroz sve. Niko me nije direktno kritikovao, niko nije rekao da nešto ne radim kako treba. Ipak, stalno sam imala utisak da postoji neki život koji bi trebalo da živim — a ja, iz nekog razloga, stalno zaostajem za njim.
I ne znam tačno kada se to dogodilo, ali odjednom su svi ti standardi — šta znači biti uspešan, dobar roditelj, poželjna žena, stabilna osoba — počeli da se množe. Da se upliću jedni u druge. Da se naslanjaju na svaki deo mog dana.
Da li se i vama čini da se od vas očekuje da znaš da praviš balansirane obroke kao nutricionista, ali da ne preteruješ jer onda si “opterećena hranom”. Da imaš telo koje izgleda kao reklama za fitnes, ali ne previše jer “prirodna lepota je najlepša”. Da ne stariš ali da ne koristiš filere. Da odgajaš decu sa strpljenjem terapeuta, kreativnošću učitelja i emocionalnom stabilnošću budističkog monaha. Da vodiš posao — ili makar “side hustle” — koji te ispunjava, donosi novac i daje ti slobodu, ali bez da previše pričaš o tome jer onda si “samopromotivna”. Da putuješ, ali skromno. Da zarađuješ, ali ne previše da ne bi bila “pohlepna”. Da budeš u miru, ali uvek dostupna. Da budeš sve — i da sve izgleda lako. I naravno, da budeš kreativna, duhovita, elegantna, disciplinovana, prisutna, dostupna — ali nikako iscrpljena. Jer “burnout nije seksi.”
I najteže od svega nije što to sve ne postižem. Nego što sam u nekom trenutku poverovala da bih mogla — kad bih se samo malo više potrudila. Da je do mene. Da sam samo malo disciplinovanija, malo motivisanija, malo bolje organizovana — možda bih i uspela.
I tu, čini mi se, leži najopasnija zamka:
Što su ta očekivanja toliko pažljivo umotana, toliko puta ponovljena i prećutno potvrđena, da više ni ne znaš da ih nisi ti smislila. Samo se trudiš da ispuniš nešto za šta nikad nisi sela i zapitala se: a ko je to od mene tražio? Ok, izgleda lepo, ali da li ja to stvarno želim?
Društveni standardi kroz godine: od "budi dobar đak" do "budi sve"
Nije pritisak počeo kada smo odrasli. On je bio tu mnogo ranije, samo je menjao oblik. Kad si dete, to je pogled učiteljice kad pogrešiš, uzdah roditelja kada nisi prvi, ono neizgovoreno “možeš ti bolje” koje te prati i kad si dao sve što imaš. Učiš da treba da budeš dobar đak, da te svi vole, da se lepo ponašaš, da ne praviš scene, da znaš da sediš mirno, da znaš da se smeješ kad treba. A nigde ne piše kako da budeš ti.
Kasnije, u tinejdžerskim godinama, forma se menja — ali pritisak ostaje. Sada je važno kako izgledaš, s kim se družiš, koliko si “kul”. Očekuje se da znaš čime ćeš se baviti u životu, da imaš plan, da znaš sebe, i da naravno, uz sve to, ne izgledaš kao da se trudiš. Budi prirodan, ali savršen. Budi svoj, ali po pravilima.
I onda, kad pomisliš da će postati lakše, dođu dvadesete — i tu stvari postaju haotične. Počinje prava trka. Moraš da gradiš karijeru, da znaš šta hoćeš, da putuješ, da zarađuješ, da se razvijaš. Da pronađeš ljubav, da se osamostališ, da budeš svestran, zanimljiv, stabilan i neobično “duhovno osvešćen” — ali bez da zvučiš kao da si previše u tome. Sve treba da znaš, i sve da ti bude prirodno. A ti još uvek učiš ko si.
U tridesetim, pritisak postaje sofisticiraniji, ali ništa blaži. Sada se podrazumeva da si ostvarena — i privatno i profesionalno. Treba da imaš porodicu, ili barem plan za nju. Da imaš stan, posao, strategiju i ravnotežu. Da izgledaš kao da si u najboljoj formi ikad, ali da deluje kao da ti to ne uzima previše vremena. Da si ambiciozna, ali skromna. Prisutna, ali ne naporna. Vredna, ali i lepršava.
I tako, iz decenije u deceniju, standardi samo menjaju garderobu. Njihova forma se prilagođava, ali suština ostaje ista — stalna potreba da nešto dokažeš. Da nisi stala. Da si “na nivou”. Da ideš u korak. Da se ne zadržavaš predugo u mestu, da stagniraš.
Zarobljeni između realnosti i ekrana
Možda bi sve bilo lakše da nemamo stalni pristup tuđim životima. Ili makar — onome što je predstavljeno kao nečiji život.
Možda baš danas dok ste prali sudove i razmišljali kako da postignete sve obaveze do podneva, neko je baš tad postavio fotografiju sa plaže, iz nekog romantičnog restorana, sa vereničkim prstenom ili iz aviona. I vaš dan, koliko god bio u redu, na tren je izgubio boju.
I iako znaš da to ne predstavlja nečiji ceo život i svestan si da je to trenutak, ipak, u tebi se tiho javi ona poznata misao: Zašto moj život ne izgleda ovako?
I ne kažete to naglas. Možda to više ne izgovarate ni sebi. Ali ta sumnja postane deo svakodnevnog unutrašnjeg pejzaža, kao šum u pozadini koji ne prestaje, i tako sve dok ne zateknete sebe kako igrate po pravilima igre koju niste svesno izabrali, a još manje ste je razumeli. Ali igrate — jer svi igraju.
Sećam se svoje borbe sa zamkom poređenja i momenata kada sam to mogla da izignorišem. Osećaja da moj život možda nije wow kao na nečijem postu na instagramu, ali je moj i za mene — vredan. I ja sam stvarno verovala u to. Tada. U tim momentima.
Međutim čim otvorim telefon, sve se opet rasprši. Neko se preselio u Portugal. Neko je dao otkaz da prati svoje snove. Neko je postao viralan. Neko je lansirao novi kurs, pokrenuo novi biznis, presložio ceo život. I opet, osećaj da zaostajem. Ne zato što želim sve to. Nego zato što više ne znam da li ono što ja imam i želim — ima težinu ako nije “posebno” na način koji je tamo neko zadao.
Izlazak iz trke
Promena, iako veoma značajna nije se desila odjednom. Niti je to bio jedan trenutak koji je sve promenio. Pre je to bio niz tihih uvida, kao da sam se budila iz sna u kojem sam zaboravila ko sam — dok sam pokušavala da postanem sve što bi drugi pozdravili. I tako samo se, u nekom običnom danu, pojavila jasna misao: Ne moram da učestvujem u ovoj trci. Ne želim to. Ja želim i biram nešto drugo.
Tada sam prvi put ozbiljno zastala da se zapitam: Koja su moja pravila? Kako ja hoću da živim, kad izbacim sve tuđe šablone iz glave? Koja je moja mera, moj ritam, moj mir?
Da bih uopšte mogla da čujem odgovore, morala sam da utišam buku. Da napravim prostor — ne samo u rasporedu, nego u glavi. Počela sam od onoga što mi je bilo najdostupnije: smanjila sam boravak na mrežama. Otpratila sve profile koji me više zamaraju nego inspirišu. Isključila se sa newslettera koji mi nisu donosili vrednost, već nemir. Pročistila sam digitalni haos — ne da bih pobegla, nego da bih se povezala. Sa sobom i sa onim što mi je važno.
Ostala sam samo sa sadržajem koji mi zaista prija. Onaj zbog kojeg se ne osećam kao da kasnim, nego me podseća da imam pravo da idem polako. Profilima i ljudima koji me inspirišu, motivišu i osnažuju da mislim svojom glavom. Koji me podsećaju da vredim i kad se ne namećem, i kad ne briljiram, i kad jednostavno — samo postojim.
Počela sam da primećujem stvari koje ranije nisam. Koliko sam zapravo toga već stvorila. Koliko je moj život, iako bez filtera i savršenih scena, zapravo bogat — iskrenim trenucima, stvarima koje sam birala srcem, odnosima koji su stvarni, ne idealni.
Počela sam da primećujem koliko sam se menjala ne da bih bila bolja u očima drugih, već stabilnija u sopstvenim. Koliko sam puta bila tu za sebe, i onda kad nije bilo publike.
I shvatila sam: možda ne mogu da utičem na to šta sve društvo postavlja kao normu. Ali mogu da odlučim čije glasove puštam do sebe. I ne znači da više nikada neću posrnuti. Ne znači da me nikada više neće dotaći tuđi uspesi ili iluzije koje viđamo online. Ali oni više nemaju moć da izazovu kod mene osećaj neuspeha. Dovoljno je da kažem sebi: Tvoj put je drugačiji. Ti želiš nešto drugo i to je u redu. Tvoja vrednost ne zavisi od ritma sveta, već od istine koju živiš.
Ako si i ti umorna od pokušaja da se uklopiš u formu koja ti nikada nije pristajala — znaš o čemu govorim. Ako ti je ikada jutro počelo sa osećajem da si već u zaostatku, iako dan još nije ni počeo — znaš kako izgleda živeti pod pritiskom normi koje nisi birala.
Zato ti neću reći da treba sve da menjaš, da napraviš veliku promenu, ili okreneš sve naopačke. Ponekad je dovoljno da napraviš samo malo prostora. Da zastaneš. Da obratiš pažnju. Da se iskreno zapitaš: Kako ja želim da živim, kad odbacim sve što mi je nametnuto? I poslušaš sebe.
Počni od onoga što ti oduzima mir. Možda su to notifikacije? Poređenja? Večita trka za sledećim? I zapitaj se: šta od toga možeš da isključiš — ne zato što je loše, već zato što ti ne prija?
Zatim napravi prostor za ono što ti vraća osećaj celovitosti. Možda je to da piješ kafu sa prozora svoje kuhinje, dok posmatraš svet kako se budi — ne mora to biti more u pozadini, već drvo ispred zgrade koje menja boju kad dolazi jesen. I to ti bude lepše od bilo koje razglednice.
Možda je to večera koju si spremila sama, bez “food stylinga”, ali s ljubavlju — i pojela je s nekim s kim ti srce mirno diše. Možda je to duga vožnja autom s omiljenom muzikom, kroz krajeve koje niko ne “taguje”, ali u tebi bude onaj osećaj: Ovde pripadam.
Možda je to jedan običan dan bez plana, u trenerci, dok praviš palačinke s detetom koje te umaže brašnom i zagrli dok se smejete. Momenat koji nećeš ni poželeti objaviti na socijalnim mrežama ali se on urezao u tvoje srce zauvek.
Možda je to razgovor s osobom koja te vidi i kad ćutiš. Koja ne pita šta si postigla, već kako si. Ili tvoja soba, tvoja tišina, tvoj zapis u svesci — bez objave, bez filtera, samo ti.
Tada ćeš da shvatiš koliko vredi osećaj kada uveče legneš i znaš da si živela dan u skladu sa sobom i po svojoj meri.
Zaključak
Možda ste i vi kao ja od onih koji ne prave drastične rezove. Ne nose parole, i ne prave velike objave. Ali vremenom sam naučila da postoje trenuci kad tišina u meni govori dovoljno glasno kao onda kad je izjavila: Ne želim više ovako.
Ne zato što sam bila ogorčena. Niti zato što sam odlučila da budem protiv sveta. Već zato što sam počela da upoznajem sebe. A kad upoznate sebe, sve što nije vaše počne da vam smeta. I konačno počnete da odbacujete ono što vam nikad nije ni pripadalo.
I ne mogu reći da sam stigla, ali mislim da sam blizu. Odavno sam izašla iz te trke. I idem svojim putem. Ne savršenim, ne uvek lakim — ali mojim. I prvi put u dugo vremena, taj put ne osećam kao težinu, već kao oslobađanje. Idem lagano. Ne zato što sam spora, već zato što tako želim.
Zato znajte — ne morate sve da menjate. Ne morate da rušite sve što ste izgradili. Ponekad je dovoljno da prestanete da pokušavate da se uklopite tamo gde vam nije mesto, da izađete iz trke koja vam ne prija i kažete sebi: Ja biram. Ja određujem ritam. Ja određujem pravila.