Zvuči jednostavno kad se tako kaže. Kao: „Od danas, biram sreću.“ Gotovo kao da naručujete espreso: „Jedan osmeh, bez šećera, molim.“ Ali istina je da, iako izbor postoji, taj proces podrazumeva vežbu. I mnogo svakodnevnih odluka koje, iako sitne, imaju ozbiljan efekat.

Zamislite samo ovo: prosečna osoba donese oko 35.000 odluka dnevno. I meni je zvučalo neverovatno. Ali kada uključite sve — od toga šta ćete obući, šta ćete doručkovati, da li ćete odgovoriti odmah na poruku ili za 6 sati, da li ćete preslušati još jednu epizodu podkasta umesto da spavate — jasno je da smo mi zapravo jedna neprekidna fabrika mikro-odluka.

I sve te sitnice utiču na naš osećaj blagostanja. Ne svaka ponaosob, naravno. Ali njihov zbir. Njihov ton. Njihova namera.

Zato, umesto da čekamo da sreća padne sa neba kao gotova torta (ili makar muffini), možda je vreme da preuzmemo tu famoznu „odgovornost za sopstvenu sreću“ ili bar da promešamo sastojke.

Jedna od najefikasnijih metoda? 

1. Mindfulness. Svesna prisutnost. Zvuči pomalo ezoterično, ali u praksi to je onaj trenutak kada zaista primetite kako vaša kafa miriše. 

Svi znamo koliko je to teško kada vas još ujutru dočeka poplava notifikacija i osećaj da kasnite iako ste tek ustali. Upravo zato, vežbanje svesne prisutnosti — poznatije kao mindfulness — može biti pravi početak dana, i pravi korak ka dubljoj, stabilnijoj sreći.

Ne morate odmah paliti tamjan i sesti u položaj lotosa. Dovoljno je da odvojite 10 do 15 minuta odmah nakon buđenja i provedete ih u tišini. Dišete. Posmatrate misli bez da ih jurite. I pustite da dan krene sa vama — a ne protiv vas.

Nauka ima mnogo toga da kaže u prilog ovome: brojne studije su pokazale da redovno praktikovanje meditacije snižava nivo hormona stresa, smanjuje deo mozga zadužen za anksioznost, i pomaže da prestanemo da vrtimo jedne te iste misli iznova i iznova.

U prevodu? Manje panike, više mira. I manje „šta ako“, a više „ovde sam“. Što je odličan početak.

Drugi korak? 

2. Zahvalnost. Slažem se, svi znamo — „budi zahvalan“ je rečenica koju sada nalazimo i na čarapama. Ali ono što malo ko kaže jeste da zahvalnost ne mora biti velika. Ne mora uključivati duboke misli o univerzumu i svrsi postojanja. Dovoljno je da zapišete: „Danas sam pojela odličan tost.“ Ili: „Kosa mi je konačno baš lepo stilizovana.“ Ili: „Uspela sam da se ne iznerviram oko bespotrebne gluposti.“

Jer te sitnice menjaju ugao gledanja. Umesto da stalno skeniramo dan tražeći šta nije valjalo, počinjemo da tražimo šta jeste. I vremenom — mozak počinje to da radi automatski.

Još jedan moćan alat? 

3. Pozitivne misli. Zvuči kao kliše, ali nije. Nije ideja da se lažno smeškamo dok oko nas sve gori, već da treniramo sebe da, čak i kad nešto ne ide po planu, ne padnemo odmah u ponor „ništa nikad neće uspeti“. Na primer: zaboravili ste ključ od stana? Umesto da sebi kažete: „Bože, kako sam nesposoban/ana“, pokušajte sa: „Eto, danas treniram kreativno rešavanje problema.“ Humor pomaže. Uvek.

A kad smo kod humora, 

4. Smeh i osmeh nisu luksuz, već alatka. Znate onu čuvenu: „Ponekad je osmeh uzrok radosti, a ponekad — posledica.“ Naučno je dokazano da čak i kada se nasmešimo na silu, telo to tumači kao signal: „E, nešto lepo se dešava!“ I počne da luči hormone zbog kojih se zaista osećamo bolje. Nije prevara — to je neurobiologija u službi optimizma.

I da ne zaboravimo ono što mnogi zanemare: 

5. Odnosi. Povezanost sa drugim ljudima. Ne mora vas neko voditi na Bali da biste bili srećni (iako, ako neko nudi — nećemo odbiti). Dovoljno je da vam neko odgovori na poruku sa: „Živa sam, samo mi je mozak danas neupotrebljiv.“ I da se smejete zajedno. Jer veza, pa i ona digitalna, hrani dušu. Usamljenost nije samo tuga — ona doslovno utiče na zdravlje. I ne pomaže što, kad se osećamo loše, prvi impuls nam je da se povučemo. 

Zato, ako se uhvatite kako radite „duhovnu hibernaciju“, možda je vreme da nekome pošaljete poruku. Ne mora biti ništa duboko. Dovoljno je: „Jesi živa?“ Čudo jedno šta se sve pokrene tim pitanjem.

Na kraju, nije poenta u tome da svaki dan bude savršen. Poenta je da mi odlučimo da ga ne prepustimo slučaju. Da ga ne živimo na automatskom pilotu, nego da bar na trenutke budemo budni. Prisutni. I svesni da, iako ne možemo sve da kontrolišemo, mnogo toga ipak možemo da biramo.

I ako se, danas, odlučimo da budemo srećni — makar u onom kratkom trenutku kad sunce obasja prostoriju i dan se učini lepšim nego što jeste — neka to bude dovoljno, za početak.