Ne sećam se kada sam tačno počela da pritiskam „snooze“ umesto da ustanem. Možda je bio jedan od onih tmurnih ponedeljaka. Možda je prethodna noć bila neprospavana. A možda sam taj prvi put pomislila: „Samo još pet minuta.“ Ali onda se desilo još jednom. Pa još jednom. Ubrzo, jutra više nisu bila moja. Izgubila sam onaj mir pre nego što dan počne da zahteva svoje. 

Isto je bilo i sa porukama koje nisam poslala ljudima koje sam želela da čujem, ali sam čekala „pravi trenutak“. Sa idejama koje su me uzbuđivale, ali sam ih prvo zapisivala, pa premišljala, pa ostavljala za „kada bude manje haotično“. Na kraju, ništa od toga nije nestalo u mom svesnom „ne želim“ već u nizu malih, svakodnevnih „ne baš sad“.

Naše dane ne oblikuju velike prekretnice, već svakodnevni izbori poput: Da li ćeš poslušati umor tela ili ga zanemariti? Da li ćeš kad ustaneš sedeti sa sobom pet minuta u tišini ili odmah uzeti telefon?

Jer ako ih ne donosiš svesno — tvoj mozak će to uraditi nesvesno ali onda je veliko pitanje koliko je ta odluka doneta u skladu sa tobom.

Jer kada se osvrneš i shvatiš da te nisu oblikovali ni značajni događaji ni velike odluke, već mnoštvo malih „ne baš sad“, „nije strašno“, „sutra ću“, shvatiš da to više nije rutina već tvoj način života.

Sitni izbori koji neprimetno menjaju dan — dok ne shvatite da su promenili vaš život

To su one male, svakodnevne odluke koje ne zabeležimo ni u sećanju, a kamoli u dnevniku. Da li ćemo gledati i pomno slušati osobu dok nam priča, ili ćemo nastaviti da skrolujemo na telefonu? Da li ćemo prećutati nelagodnost ili reći: „Nešto mi ovo nije leglo“? Da li ćemo pojesti nešto na brzinu ili stati i dati sebi deset minuta pauze? 

Svaka od ovih odluka je mala — toliko mala da u trenutku izgleda kao da nema težinu. Ali u zbiru, one postaju ceo dan. Ceo odnos. Ceo mesec. Na kraju — ceo život.

Statistike kažu da svakog dana donesemo i do 35.000 odluka. Većina njih ne ostane zabeležena, jer ih ne donosimo svesno, niti ih doživimo kao važne (deca dnevno donese oko 3.000 odluka) (Sahakian & Labuzetta, 2013). Možda zvuči preterano, ali istraživači sa Univerziteta Kornel (Wansink & Sobal, 2007) tvrde da samo o hrani donosimo više od 220 odluka dnevno. I što je više odgovornosti — u porodici, na poslu, u zajednici — to je i broj izbora koji pravimo veći.

I svaki od tih izbora nosi neku težinu. Ne samo one velike — za koga ćemo glasati, čime ćemo se baviti, hoćemo li imati decu — već i one svakodnevne, gotovo nevidljive:

– da li ćemo doručkovati ili odložiti obrok

– da li ćemo pogledati partnera u oči ili samo klimnuti glavom

– da li ćemo pozvati prijatelja ili reći sebi: „Zvaću sutra“

– da li ćemo poslušati svoj osećaj ili opet ići protiv sebe jer je lakše

Na papiru, to su sitnice. U životu — to su temelji.

Nećemo se sutradan sećati svih odluka, ali ako se mikroodluke ponavljaju u istom smeru, one ne nestanu. One se slože. Kao slojevi koje ne primećujemo dok se jednog dana ne osvrnemo i ne kažemo: „Nekako se sve promenilo. A ne znam kada je počelo.“

I možda nije ni počelo od nečeg velikog.

Možda je počelo baš od onog „ne baš sad“ — koje se, sasvim tiho, pretvorilo u „nikad“.

Zato nije važno samo šta radimo kada se „velike stvari“ dese. Važno je i svaki put kada donosimo male odluke jer one nisu male zato što nemaju moć već samo po formi. Po posledicama, često su mnogo veće nego što im u trenutku mi damo značaj.