Prokrastinacija je kada odlažemo zadatke ili kada njihovo izvođenje pomeramo do poslednjeg trenutka pa čak i preko dogovorenog roka. Obično odražava borbu sa samokontrolom. Za hronične prokrastinatore, koji čine oko 20% populacije, misao “Baš mi se to ne radi” često nadvladava njihove ciljeve ili odgovornosti, što može dovesti do spirale negativnih emocija koje dodatno otežavaju buduće napore.

Takođe, prokrastinacija uključuje nivo samoobmane. Kad odlučimo da ćemo odložiti neku obavezu mi smo svesni našeg ponašanja kao i posledica tog odlaganja, ali promena ove navike čini se težom nego samo obavljanje zadatka.

Prema dr Fushia Sirois, profesorki psihologije na Univerzitetu Durham i autorki knjige “Procrastination: What It Is, Why It’s a Problem and What You Can Do About It”, postoji razlika između prokrastinacije i kašnjenja sa obavezama. Kašnjenje se odnosi na vremenski period u kojem kasnimo ili smo odložili  obavezu, što se može dogoditi iz različitih razloga—nekad namerno, a nekad ne. Na primer, do kašnjenja može doći zbog neočekivane gužve u saobraćaju na putu do sastanka ili zato što je paket koji čekate zadržan tokom transporta. Ova kašnjenja mogu biti namerna (kao što je odlučiti da započnete projekat kasnije jer čekate dodatne informacije) ili nenamerna (kao što je propuštanje roka zbog nepredviđenih okolnosti).

Prokrastinacija, međutim, predstavlja nešto drugo. Ona se odnosi na namerno odlaganje zadataka za koje znate da treba da uradite. Ovde nije reč o spoljašnjim faktorima koji uzrokuju kašnjenje, već o unutrašnjoj odluci da se izbegne ili odloži preduzimanje akcije, često zato što zadatak deluje preteško, neprijatno ili izaziva anksioznost. Za razliku od kašnjenja, koja se mogu dogoditi iz različitih razloga, prokrastinacija je uvek svesna odluka da se neka akcija odloži.

Većina ljudi povremeno prokrastinira, ali neki se sa tim bore bolje a neki lošije. Možda prokrastinirate na zdravstvenim zadacima, ali ne na poslu, ili obrnuto. Za neke, prokrastinacija je čak toliko česta da se čini kao deo njihove ličnosti – redovna navika.

Istraživanje dr Sirois naglašava da prokrastinacija nije pitanje lenjosti ili lošeg upravljanja vremenom već o regulaciji emocija. Skloni smo prokrastinaciji na neprijatne ili odbojne zadatke, koji mogu varirati od dosadnih do onih koji nas čine nervoznim ili nam izazivaju anksioznost.

Kada prokrastiniramo, ne izbegavamo samo zadatak – izbegavamo negativne emocije povezane sa njim. Prokrastinacija postaje mehanizam suočavanja sa ovim negativnim osećanjima, posebno ako nismo vešti u upravljanju emocijama ili imamo druge stresore u životu koji nas već opterećuju. Prokrastinacija kao efekat pruža trenutni osećaj olakšanja i beg od obaveze, nudeći kratkotrajno poboljšanje raspoloženja.

Uzmimo za primer koncept “prokrastinacije spavanja”. Ovaj oblik prokrastinacije uključuje žrtvovanje sna kako bi smo ostali budni do kasno i radili ono što nismo stigli tokom dana. Zamislite da imate važan sastanak sutra ujutro i kažete sebi da ćete ići na spavanje do 11 sati, ali eto vas budni u 1 ujutro, prilepljeni za društvene mreže ili zaokupljeni omiljenom serijom na tv-u. Dr Fushia Sirois kaže da nisu samo digitalne distrakcije te koje ljude drže budnima. Neki se upuštaju u različite aktivnosti, od čitanja i pečenja do gledanja TV-a i bavljenja rukotvorinama. Dok digitalni mediji pomažu prokrastinaciju za neke, drugi mogu pronaći utehu u različitim offline distrakcijama.

Dakle, bilo da se radi o društvenim mrežama za mlađe generacije ili drugim oblicima zabave i hobija, sklonost prokrastinaciji je univerzalna i ima mnogo oblika. Izazov je prepoznati ove navike i pronaći načine da njima efikasno upravljate.